Kada dete padne, izguli koleno i zbog toga zaplače, roditelji najčešće izgovaraju neke od dole navedenih  rečenica.

Nemoj plakati, ti si hrabar dečak! Nije to ništa! To nije za plakanje!Obriši suze, idemo da kupimo jednu čokoladicu!

I mnoga deca zaista brzo reaguju na ovakve komentare i zaustave suze. Roditelji veruju da su odlično rešili situaciju. Ipak, ove rečenice kriju i neke pogrešne poruke, o kojima se najčešće ne misli. Hajde da ih sagledamo malo dublje!  Koje od njih vi upotrebljavate?

1. Nemoj plakati, ti si hrabar dečak!

Za početak bih vas zamolila da razmislite ko su i kakvi su istinski hrabri  ljudi koje poznajete? Verujem da ćete zaključiti da su autentični! To znači ono što osećaju, osećaju.  Ono što misle, misle! Ako želite takvo dete, menjajte sistem!

Kada analiziramo ovu rečenicu ,,Nemoj plakati, ti si hrabar dečak” dolazimo do dva zaključka. Prvi je da roditelj nedvosmisleno očekuje od deteta da obuzda svoja osećanja, ili barem njihovo ispoljavanje što pre. Dete se tako pogrešno uči da je važnije da ono postupa tako da se dopada drugima, nego da bude verno sebi. Nabaci masku i uguši svoje pravo stanje, da mamu i tatu ne bude sramota jer se njariš pred njhovim prijateljima, je poruka koju ona krije. Drugi je, da će u slučaju da to ne uradi, dete biti proglašeno za kukavicu.

2. Hajde, hajde, nisi ti mala da plačeš, ti si mamina velika devojčica!

Ova rečenica je veoma slična prethodnoj i poručuje da je dete bebasto i nezrelo ako suze odmah ne prestanu. Važno je napomenuti da roditelji ovo govore sa najboljom namerom, da ohrabre dete, ali ne razumeju da to nije pravi način.

3. Nije to ništa! To nije za plakanje!

Mi odrasli imamo svest o tome koliko ima ozbiljnijih povreda i koliko snažan bol može da bude, ali detetu je ovo najčešće jedina vrsta bola koji je doživeo, pa je zbog toga činjenica, da što se deteta tiče, veće muke nema. I to treba razumeti.

Kada dete nešto boli, a mi mu kažemo da to nije ništa, mi mu ustvari kažemo da njegova reakcija preterana, da preuveličava stvar i plače zbog sitnice. A to kada malo više razmislimo, ustvari znači da detu šaljemo poruku da ono nije adekvatno.

4. Hajde sada obriši suze, idemo da kupimo jednu čokoladicu!

Ovako rastu buduće buce. Svaka suza se uguši nekim slatkim zalogajem! Gutaj osećanja, gutaj čokoladu!

5. Daj da poljubim, da prođe! (Ovo je bila moja omiljena!)

Ova rečenica je ubedljivo najbolja od svih uobičajenih varijanti. Ona ima u sebi malu dozu obmane dece, koja je doduše slatka i ima svoj placebo efekat, tako da se mora priznati i da je na svoj način efikasna. Ono što je kod ove rečenice odlično, je činjenica da ne insistira na zaustavljanju suza. U njoj je još divno i što nudi poljubac, odnosno utehu, bez osuđivanja.

Kako bi bilo najbolje?

Najbolje je detetu dozvoliti da iskaže ono što oseća, zagrliti ga, ponuditi mu saosećanje, razumevanje, ali nikako ne na način da se od muve pravi slon.

Potpuno suprotno očekivanom je savet da se detetu, koje plače, kaže nešto slično ovome: ,,Žao mi je. Dođi da mama obriše suzice i da te cmokne dva, tri puta.” Još ako mama čučne i zagrli malog ,,bolesnika”, čitava stvar prođe mnogo lakše i što se tiče bola i što se tiče emocija.

Šta nikako ne treba raditi?

Uspaničiti se zbog udarca, juriti kod doktora za sitne dečje povrede, dramatizovati, ljutiti se na dete zato što je smotano, ućutkivati ga zato što je nas sramota šta će prolaznici reći, govoriti mu da je kukavica kad tako cmizdri i slično…

Budite nežni prema svom detetu, ne popustljivi, ali saosećajni i neosuđujući svakako! Tako će i ono naučiti da voli sebe baš takvo kakvo je i  dobro će se osećati u sopstvenoj koži.

Biljana Grbović

Radujem se kad pomažem!