Nedavno sam sa decom na radionici razgovarala o tome šta smatraju važnijom karakteristikom nekog čoveka; obrazovanje, dobrodušnost,  bogatstvo, lepotu… Kod ogromnog broja deca obrazovanje je bilo na prvom mestu. Intelekt i uspeh su  definitivno izbili u prvi plan. Bilo je i onih koji su dobrodušnost stavili na prvo mesto, ali sam ja iskreno očekivala da će to uraditi velika većina, međutim…

Izgleda da našoj deci nije primarno da budu dobri ljudi! Zar to nije poražavajuće i pomalo zastrašujuće?

Da se razumemo, potreba za uspehom je ok stvar, uspehu i treba težiti, ali duša je primarna!

Uspeh koji ostvari prazna osoba je neuspeh! I ne samo to, to je stranputica i opasnost.

Šta znači postarati se o dečjoj duši?

Za vernike to je na prvom mestu potreba da deca upoznaju i zavole Boga. Iako sam i sama vernik, o ovome neću pisati jer je ovo toliko velika tema da se za nju još nisam dovoljno osmelila.

U širem smislu, starati se o dečjoj duši znači puniti dečja srca ljubavlju ! (O tome ću u ovom tekstu.) Na kraju krajeva, Bog je ljubav, kažu mnogi.

Nahranjena duša uvek će imati jasan odgovor na pitanja kao što su: ,,Šta je to dobar postupak?“,  Kako treba živeti, Šta smatraju važnim…

Zašto mnogi ovo ne urade?

Neki roditelji ovaj zadatak ne obave zato što sami nemaju ljubavi,  i njihove su duše gladne, ne mogu da daju jer nemaju šta.

Neki se topline dečje duše plaše jer znaju da je to težak i trnovit put, štite svoju decu od bola koji je neminovan na putu kojim se ređe ide.

A neki samo nisu svesni potrebe da se time bave, već neprestano jurcaju,  pa u toj žurbi prepuste slučaju ono najvažnije!

Ako spadate u neku od ovih kategorija, evo odgovora za vas.

Brinem se da li je pametno u današnje vreme učiti decu da budu ,,duševna“, topla, moralna?

Da, sigurno! I u današnje vreme samo je jedan pravi put. Uvek je bio i uvek će biti. Sve ostalo su stranputice! Tako, sa dušom, toplo, moralno ili nikako! Drugačije nema smisla živeti. U suprotvnom, sve postaje ništavno, nailaze depresije, nestaje volja, gubi se smisao.

Samo ovako vaše dete može dobiti najvrednije stvari u životu. Razmislite, da li su oni koji nisu uz ljubav odrastali sposobni da jednog dana budu dobri roditelji, partneri… A ima li veće sreće od porodične topline? Da li su oni sposobni za velika dela davanja, stvaranja, činjenja zajednici? Bez ljubavi, nema vrednog stvaralaštva! Dakle, bez ljubavi smo, kako i sveti apostol Pavle kaže, ništa! I vaša deca, ma koliko sada izgledala slatka i anđeoska, mogu jednog dana postati ništa, ukoliko im srca ne budu zagrejana vašom toplotom.

Šta da radim ako o pružanju ljubavi nisam imala od koga da učim?

Sećam se da sam kad sam se bojala da mi je tata ponudio da mi da ,,lulić“, to je bila njegova ruka, da drži u njoj moju malu, da osetim sigurnost preko toplote njegovog dlana. Nije ovde bila toliko važna ruka, koliko je taj izraz ,,lulić“ značio nežnost. E kad me je on držao za ,,lulić“, moja duša se napajala!

Svaki tanjir tople supe  koja mi je skuvana, doprineo je toploti duše!

Badnje veče uz treperenje kandila!

Jorgan koji me zimi prekrije a prethodno ga je baba ugrejala na kaljevoj peći  zato što joj je bilo važno da meni bude lepo, da se otopim od miline u krevetu. Znala je baba da se tom ,,milinom“ prenosi nešto važno, velika poruka da sam voljena!

Porodično pevanje, češkanje leđa, pravljenje toplih sendviča, zajedničko gledanje filmova…

Znam da sam srećna jer sam ovo dobila u amanet  od onih koji su mene podizali. Primila sam ljubav i imam šta da dam. Osećam se počastvovano zbog te mogućnosti.

Mnogo je teže onima koji je nisu primili, oni ne znaju kako se ovo radi, ne znaju da pokažu nežnost.

Ipak, ima rešenja i za njih. Oni ljubav moraju da pronađu u sebi. Ona im je rođenjem data kao potencijal, samo je zatrpana strahovima i okrutnim životom. Ali imaju ju je, nesumnjivo!

Sve počinje od ljubavi prema sebi, a to se postiže ličnim razvojem. (U našem udruženju održavamo radionice ličnog razvoja, ukoliko ste zainteresovani možete me kontaktirati.)

A što se tiče prakse, konkretnih postupaka sa decom, evo ideja u narednoj celini.

Kako se to duša hrani? Kako ja to ,,radim“ mojoj deci?

I kod deteta sve počinje od ljubavi prema sebi. Postupajte tako da vašem detetu bude nedvosmisleno jasno da je voljeno i prihvaćeno u potpunosti baš onakvo kakvo je sada. Ne kad se popravi i bude ,,kao Bane, dobri sin, tih i miran, čist i fin“, već sada i zauvek.

Ljubim svoju decu mnooogo, ljubim im svaki prstić posebno, na najmekše mesto na prstiću, na jagodicu… I grlim ih svaki dan. Razgovaram o njihovim osećanjima, pažljivo ih slušam, važno mi je o čemu oni misle, šta su sanjali noćas…Važno mi je da li imaju šta zdravo i toplo da pojedu… Šćućurim se pored njih u krevet pa pričamo… Imam za njih bezbroj lepih imena… Prvo sam mama, pa onda sve ostalo i oni to znaju…

Ne osuđujem ih, ne kritikujem, ali disciplinujem i to radim čvrsto i dosledno, ne misleći da li će se oni na mene zbog toga ,,ljutiti“. Činim sve što treba za njih, bez obzira na to kako to njima ili nekom drugom u tom trenutku izgleda.

Dakle, to se postiže kontinuitetom u jednostavnim, malim gestovima koji odišu nežnošću, pažnjom, toplinom, bliskošću, prihvatanjem…

A šta da rade oni koji non stop jurcaju, pa ne obraćaju pažnju na potrebe duše?

E oni neka stanu, jer će u suprotnom na kraju priče osetiti da je sve što su radili bio jedan veliki promašaj!

Pazite svoju dušu, hranite je, pa će iz nje prelivati i onda neće biti teško puniti čaše naše dece, partnera i uopšte bližnjih!

Radujem se kad pomažem!

S ljubavlju,
Biljana Grbović