Da li decu treba voditi na sahrane?
Da i za početak je najbolje da to bude kod neke starije osobe sa kojom dete nije imalo jaku emotivnu vezu.
Zašto bismo ih izlagali tom stresu?
Zato što za njih nije dobro da ih štitimo od života.
Zbunjuje me što većina roditelja ne vodi decu na sahrane.
To je njihova greška i nova moda savremenog čoveka. Vekovima su deca prisustvovala sahranama baš kao i venčanjima i prihvatala ih zdravo za gotovo.
Koliko dete treba da bude staro da prisustvuje sahrani?
Što je dete mlađe, to će prirodnije reagovati i prihvatiti smrt prirodno. Dakle ne postoji donja granica. Čak šta više, što ranije, to bolje.
Brinem se da će se uznemiriti ili neće dobro spavati?
Vaš doživljaj smrti u velikoj meri odrediće dečju perspektivu. Ako vi smrt doživljavate kao prirodan deo životnog toka, ako ste svesni da to nije kraj, nemate razlog za brigu, ali ako smrt za vas predstavlja demonstraciju surovosti i beznađa života, vaše dete moglo bi da ima problem i ako mu vi, ništa od toga što mislite, ne govorite.
Da li to znači da treba da insistiramo i ako deca ne žele?
I da i ne, ovo moram pojasniti.
Kada su u pitanju mala deca i nemamo kome da ih ostavimo, stvar je jasna, vodimo ih sa sobom. Ne treba da osećamo grižu savest što ih ,,vučemo po sahranama“. Kada treba da ispratimo nekog ko nam je bio važan u životu, to je značajan događaj za nas i ne treba da smatramo da je važnije da naša deca taj dan idu u parkić.
Ali ako imamo ko da ih pričuva, a nama je tako lakše, to je potpuno u redu.
Iznenadićemo se, ali mala deca će se često čak i radovati da idu na sahranu.
Starija deca nemaju baš nikakvu potrebu da idu na sahrane ljudi koje smo mi voleli, ali ako je reč o njihovim babama i dedama, ili njima bliskim ljudima, treba ih učiti da je odlazak na sahranu čin kojim se daje podrška porodici umrlog, ali i čin kojim se pokazuje poštovanje i ljubav koju si osećao prema pokojniku. Ovaj stav treba očekivati i od tinejdžera. Ni oni ne treba da budu pošteđeni. To što neko ima 16 godina, ne znači da ima pravo da ne poštuje tuđe živote i bude fokusiran samo na svoje potrebe.
I za kraj, dečji svet ne treba da bude samo svet leptira i cvetića. Detinjstvo je period koji ima kao primaran zadatak pripremu za život, a onaj ko je dobro pripremljenim za život, mora biti u stanju da prihvati postojanje smrti.
Detaljnije možete pročitati klikom na link.
Da li ste vi vašu decu vodili?
Biljana Grbović
Radujem se kad pomažem!
Nas (mene, brata i sestru) su odveli prvi put kao jako male (i to baka na selu, za vreme bombardovanja u Beogradu, ne cak ni roditelji, oni su ostali u Beogradu) bas tako kako ste napisali, na sahranu nekoga sa kim nismo bili ni na koji nacin povezani, nismo ga ni poznavali, a ni sada po secanju ne mogu da proberem ko je to bio.
I zaista je kako ste napisali, secam se da sam to shvatila kao i bilo koji drugi odlazak sa mamom i tatom negde gde nisu gosti i zabava, nego na nesto sto prosto treba da se ,,odradi”, i gde treba da budemo mirni i da se ponasamo vaspitano, da se ne jurimo, igramo itd. Na groblju je bila i neka guska sa guscicima pa je to dalo i neku lepu crtu celom dogadjaju nama deci, nesto kao da u svakoj situaciji ima i nesto lepo da se vidi. Kako god to mozda zvucalo sad.
I zaista, i danas dan sahrane ne shvatam kao ,,big deal”, nema tu nikakvog straha, stresa.. kad odlazi neko ko je blizak ima tuge, ima posle svega onog sta da se radi to je zivot ajmo sad jos hrabrije i cvrsce dalje sami kroz zivot.
Prosto, odgovorno odraslo i zrelo kroz zivot, a ne kao da smo od svile i secera.
Sto kaze i Dusko Radovic, da parafraziram, sto pre dete smatras covekom, pre ce od njega covek biti 🙂
Hvala vam što ste podelili svoje iskustvo!