Znamo da ništa u životu nije slučajno, da svaka teškoća predstavlja priliku za učenje, pa je logično da je takav slučaj i sa koronom. Uvek nam je potrebno neko vreme da shvatimo koja je to lekcija koju nam kao potencijal nudi problem koji trenutno imamo. Razmišljala sam tako već par meseci čemu korona, šta ona treba da nas nauči, i ne samo nas, već ljude čitavog sveta i evo mog skromnog zaključka, koji mi je sinuo tek pre koji dan.
Imam utisak da se mi, ljudi 21. veka, često ponašamo kao mala razmažena deca koju kritikujemo. Zar nismo mi ti koji u suštini veoma često razmišljamo ovako :,, Hoću to, neću to, treba mi to, ne želim to…“ Kao devojčica koji navaljuje na mamu da joj kupi neku džidžabidžu sa šljokicama, tako i mi kukamo za našim letovanjima. Kao mali dečačić koji se non stop žali što mora da hoda 15 minuta, tako i mi kukamo jer nosimo maske. Prava pravcata razmažena dečurlija u telima odraslih! (S tim što deci još donekle i priliči da su okupirani sopstvenom ,, guzom“.)
E pa čemu korona?
Da naučimo da prihvatamo život kao zreli ljudi tj. onakav kakav on jeste, a ne onakav kakav mi hoćemo!
Da prestanemo da namećemo svoju volju kao prvu i poslednju i jedinu važnu, da se ne suprotstavljamo volji Božijoj.
Da postanemo manje zahtevni, skromniji, zahvalniji, sličniji svim drugim bićima, da budemo poput maslačaka, samo jedan od milijardi maslačaka, koji je svestan da je samo delić neke mnogo veće divne slagalice, da zavisi od Sunca i od kiše, da nije sam sebi svrha, niti da su njegove želje merilo.
To je put koji korona utabava ljudskoj vrsti, pokušaj da se trgnemo, da se osvestimo da ne mora i ne treba da sve bude kako mi želimo, da ne moramo u turističke obilaske, da ne moramo na žurke da se šepurimo u našoj skupoj garderobi, već da se vratimo šumama, pticama, porodicama, da se prisetimo da nam blagostanje nije zagarantovano, čak ni obećano, da se setimo Boga, činjenice da nam je sve dato, da nije naše, već dobijeno, da naše potrebe nisu centar sveta, nisu merilo toga kako život treba da izgleda i da zadovoljstvo u životu nije samo sebi svrha, tj. da mi nismo sami sebi svhra!
Korona nam treba da pronađemo izgubljen putokaz ka smislu!
Radujem se kad pomažem!
Biljana Grbović
Tekst je divan i poučan 🙂
“da budemo poput maslačaka…” Zamišljam nas, ipak, kao suncokrete koji se, svi kao jedan, okreću ka Suncu, sinhronizovano, u veličanstvenoj zajednici 🙂
Apsolutno se slažem sa tobom! Najveća pošast u današnje vreme je komfor, vrednovanje hedonizma, mainstream način života, nešto što je društveno prihvatljivo i što se tumači kao pokazatelj uspeha – leti more i sunce, zimi planina i sneg, u međuvremenu produženi spa vikendi, večere u popularnim restoranima, kola na lizing, duplex na kredit, deca na stranim jezicima i u muzičkim školama, s vremena na vreme pomalo botoxa jer vodimo računa o sebi, pokoja edukacija jer vodimo računa o sebi, ketering i dostava, mali beli psić… i puno selfija na društvenim mrežama jer sve to moraju svi da znaju, inače – čemu uopšte služi?
Kad čovek nauči da istinski bude zahvalan na onome što ima, shvatiće da ima sve što mu treba i biće ispunjen radošću zbog svega što biva i što dolazi. Suštinski, ono za čim čovek i svako drugo živo biće žudi, jeste ljubav, razumevanje, prihvatanje. Sve ostalo su supstitucije ljubavi…