E pa evo vesti za vas!

Mi, u stvari, nismo u stanju da procenimo da li je ono što nam se desilo dobro ili loše za nas. Ni jedan događaj nije sam po sebi ni negativan, ni pozitivan. Nama se samo čini da možemo da mu deklarišemo prirodu.

Postoji jedna lepa priča na ovu temu:

Nekada davno živio je siromašni starac sa svojim sinom. Jedino što su imali bio je konj kojim je otac iz obližnje šume prevozio drva u grad. Jedne je večeri zaboravio zatvoriti kapiju, pa mu je konj otišao. Komšije su znale da je starac zbog toga ostao bez jedinog izvora prihoda, pa su pokušavale da ga uteše.
Međutim, starac je odgovorio:
– „Ko zna šta je sreća, a šta nesreća?!“

Nakon nekoliko dana kroz otvorenu kapiju utrčao je odlutali konj, a za njim još dva divlja konja. Sin je odmah zatvorio kapiju i tako su odjednom njih dvojica postali tri puta bogatiji. Komšije su se ponovo okupile, ovaj put da izraze svoju radost. Neko je uzviknuo:
„Kakve li rijetke ali velike sreće?“ Starac je odgovorio:
– „Ko zna šta je sreća, a šta nesreća?!“

Sutradan je sin uhvatio divljeg konja, stavio mu uzde i sedlo i pokušao da ga jaše. Iznenada, konj se propeo na leđa, zbacio momka i slomio mu desnu nogu. Odmah su dotrčale i komšije.
– „Kakve li velike nesreće!“ – ponovo se čuo uzvik. A starac je opet odgovorio:
– „Ko zna šta je sreća, a šta nesreća?!“

Nakon dvije sedmice izbio je rat i svi sposobni mladići pozvani su u vojsku. Jedino je mladić sa slomljenom nogom ostao kod kuće.
– „Ko zna šta je sreća, a šta nesreća?!

Naivno, vrlo naivno, mi se radujemo kada nešto ide onako kako smo mi zamislili, kada nam se dešavaju stvari za koje procenjujemo da nam idu na ruku i obrnuto, žalimo kada ne idu.

Mi zapravo postavljamo svoje želje kao kriterijum za procenu, a zaboravljamo koliko nam je um ograničen, zaboravljamo da postoji neka mnogo moćnije logika koju ne uspevamo da dokučimo.

Očajavamo zbog otkaza, zbog toga što nas je partner napustio, kao da ne znamo da samo tako možemo stići do boljeg posla ili nežnijeg partnera.

Radujemo se postignutom poslovnom uspehu, radujemo se većoj zaradi, većem konforu kao da je malo primera u kojima su upravo ovakvi ,,srećne okolnosti“ zaustavile čoveka na putu razvoja, nekako ga unazadile i napravile lošijom verijantom sebe.

Kažu da se život ima smisla procenjivati samo sa ozbiljnije vremenske distance.

Zašto ovo pišem?

Zato što ovo tako pomaže da se opustimo, da se ljuljuškamo na moru života bez mnogo otpora, da budemo u stanju da prihvatimo i prigrlimo sve što nam bude poslato i da na svemu blagodarimo.

Pišem i zato što ovo može da bude baš ono znanje zbog kog se u uspehu nećemo raslabiti, a u nevolji obeshrabriti.

S ljubavlju od Biljane jer…danas slavim mnogo svoje neuspehe, veselim se zbog svojih teškoće i volim mnoge svoje ,,protivnike“.

Radujem se kad pomažem!