Ponekad se tako iznerviram kada naletim na sebične tinejdžere i pomislim kuda ide ovaj brod!

A onda se setim sebe sa 16 godina.

Ako sam nekog volela, to je bila moja baba Julka! Od nje sam definitivno dobila ono najvrednije što se danas zove ,,bezuslovna ljubav“.

Bilo je nedeljno jutro. Ja sam se prethodno veče kasno vratila, i probudila sva slomljena. Roditelji su mi rekli da baba nije dobro. Naglasili su da je stvar ozbiljna i shvatila sam da možda umire. Ali nisam otišla kod nje u sobu da joj se obratim, nego prvo da prošetam i posložim sa drugaricom utiske od sinoć.

Kada sam se vratila, bilo je gotovo…

Toliko o sebičnosti.

Osvežavam ove uspomene kada god mi je potrebno da  nađem razumevanja za svu zaokupljenost sobom koju vidim kada razgovaram sa bubuljičavim srednjoškolcima.

(Naglašavam, da to ne opravdava nerad, drskost i razmaženost, već samo usmerenost na sebe.)

Oni su prosto suviše zeleni da budu drugima podrška, da pružaju ljubav i razumevanje. Ovako podsećam sebe da je za to potrebno još mnogo vode Dunavom da proteče!

Zašto ovo radim?

1. Zato što znam da osuđivanjem odbacujem, a to je najgore što mogu da uradim!
2. I zato što znam da dok ja nisam u stanju da kod tog tinejdžera vidim mogućnost da postane dobar čovek i divna osoba, ne mogu ni da mu pomognem da se u takvog razvije!
3. Odbijam da se zakačim za negativne zaključke, jer znam da onda zatvaram vrata pozitivnom ishodu.

Dobrodušnost, toplina i saosećajnost se razvija vašim primerom plemenitosti i topline. Njima samo dajte vremena da počnu da ga slede.

Oprez, nisam rekla ugađanjem, popuštanjem, tolerancijom! Te tri reči baš kako kaže Balašević: “Ne volem!”

Biljana Grbović

Radujem se kad pomažem!