Znate li koje je najslađe mesto na svetu? Sredina maminog i tatinog kreveta. Ono mesto između njihovih jastuka, gde dete uglavi svoj jastučić i otopi se od miline kada oseti toplinu roditeljskih tela i njihove postelje.

Dečiji krevet u odvojenoj sobi?

Navikli smo da u američkim filmovima vidimo sliku sobe za bebe, pastelnih boja, sa plišanim igračkama, diskretnom lampom i zavesama sa cvetićima. Sve to divno izgleda, toplo i nežno. Ali ako se malo zamislimo, shvatamo da je sve to samo forma. Beba je sama u sobi. Pored nje samo alarm, samo predmeti, samo hladna materija.

Mislim da je bolje drugačije. U stvari, potpisujem da je za emotivnu i socijalnu inteligenciju deteta bolje drugačije. Rano osećanje voljenosti, prihvaćenosti i sigurnosti su temlji zdrave ličnosti. Najznačajnije stvari na ovom polju se dešavaju u prvim godinama života, kada se ,,puni rezervoar“ dečje duše, formira slika o sebi, o svetu i životu. Ovo je osnova budućeg dečjeg samopouzdanja i mentalnog zdravlja.

Ne, nisam za to da beba spava u istom krevetu, niti da bude između mame i tate. Mama i tata idu uvek jedno pored drugog! (Iz ovih i iz onih razloga!) Ali bebin krevetac može da bude pored njih. Može čak i da se skine jedna strana krevetića, pa da se on približi bračnom krevetu. Vrlo zgodno rešenje! Ali je važno da se u toku sna beba i roditelji osećaju sigurno, da su blizu jedni drugima i da mirno i slatko spavaju .

Ulazak u ,,sredinu“ između roditelja je rezervisan za specijalne momente, predstavlja poslasticu u kojoj svi treba da uživaju s vremena na vreme.

Do kada ovako?

Kada dete poraste i bude dovoljno veliko da pređe u krevet, preporučujem da mu se krevet takođe unese u roditeljsku sobu. Napominjem, ovde je reč o prvom detetu u porodici. (Kada je dete drugorođeno ili trećerođeno, drugačija je dinamika. Sve će biti objašnjeno dalje u tekstu.) Isti je slučaj i ako dođe nova beba. Dakle beba u krevetić, dete u krevet, roditelji u bračni krevet, a još uvek svi u istoj sobi.

Kada i drugo dete malo poraste, vreme je za dečiju sobu. Zašto baš tada? Prvo, zato što deca više nisu tako mala, a drugo zato što sada više u sobi nisu sama. Imaju brati ili sestru.

Ako u porodicu stigne još neka bebica, krevetić je u roditeljskoj sobi, ali čim dođe vreme za prelazak u krevet, dete može da ide u dečju sobu jer u njoj već ima dovoljno društva, ljubavi i sigurnosti.

Sa jedne strane roditelji sa pravom žele svoju slobodu i komfor, a sa druge strane dete ima ogromnu potrebu za sigurnošću dok je malo i bespomoćno. Ovo je idealan način da se ova dva različita zahteva pomire. Zdravo roditeljstvo podrazumeva da se učini nešto i protivno svojim interesima, da se napravi ustupak zbog dečjih potreba, ali da to  ne bude preterano, pa da sa druge strane ne  dobijemo razmaženu decu koja misle da im sve pripada i ,,roditelje žrtve“.

Istovremeno, spavanje u svom krevetiću ili krevetu od najranijeg uzrasta, a ne u roditeljskom, uči decu od starta ko postavlja granice, da se granice moraju poštovati, da roditelji imaju svoja prava… I još jedan momenta je bitan, odvajanje u sopstvenu sobu dolazi takođe dosta brzo, ali ne na surov način, jer dete nije u sobu poslato samo, i ne dok je suviše malo,  i ne pre nego što je dobije dovoljnu količinu prihvaćenosti i sigurnosti…

Ovako je i vuk sit i ovce na broju!

Raduje me da pomažem,
Biljana Grbović