Veliki broj ljudi negde u periodu posle dvadeset pete godine života počne intenzivnije da shvata da se neprijatni događaji u životu ne dešavaju uvek nekom drugom. Paralelno sa tim, u naše živote počinju da se uvlače razni strahovi, a strah od bolesti je jedan od najčešćih varijanti na sličnu temu.
Neretko mi se javljaju žene koje su toliko opterećene stahom od dobijana kancera, da tu reč ne smeju ni da izgovore, jer su čule da ,,kako zrače, tako privlače“. One to opisuju otprilike ovako: “Kada neko spomene rak, ili neku drugu tešku bolest, ja posle danima ne mogu da se oslobodim opsesivnog razmišljanja o tome. Bojim se zračenja računara, mobilnih telefona, osećam se loše kada jedem meso, brinem da li su namirnice koje koristim mnogo prskane, brinem, bojim se, brinem, bojim se…”
Svi strahovi, pa i strah od bolesti ima svoju funkciju, a ona je da nas pripremi da učinimo sve što treba da naša bezbednost bude na visokom nivou. U tom smislu možemo reći: HVALA – svom strahu od bolesti, jer nas upravo on upućuje da se zdravije hranimo, bavimo sportom, prestanemo da pušimo i slično… Dakle, strahovi su odlična stvar, ali samo do određene mere.
Kako naći pravu meru strahu?
Kako da znamo da li smo sa strahovima preterali? Ako smo uradili sve što je u našoj moći, ustvari, ne baš sve, već dosta toga u smislu da se sasvim solidno hranimo (jer nikad nećemo to uspeti da radimo perfektno), da se bavimo nekom fizičkom aktivnošću par puta nedeljno, da nemamo bolesti zavisnosti, ne živimo ispod dalekovoda, ne izlažemo se konstantnim stresovima… Onda smo uradili sve što je do nas! I tu treba staviti tačku!
Jer svako dalje bavljenje ovom temom vodi u kontra pravcu. Dakle, tu je mera. Kad smo preduzeli što je do nas, dosta je.
E sad, kako prestati?
Biću iskreno, ovaj zadatak nije nimalo lagan. Da bi smo se oslobodili preteranog straha od bolesti, potrebno je osvojiti nekoliko različitih duhovnih planinskih vrhova! Namerno sam ovako rekla, da bude sasvim jasno da se to ne postiže nakon čitanja jednog teksta, mada će vam verujem, i on dosta pomoći, ali samo ako nakon njega budete radili!
Šta treba uraditi?
- Uspostaviti kontrolu nad svojim mislima.
Ovo je kao što sam rekla jedan ,,planinski vrh“ koji se čini nedostižan, ali oni koji krenu na putovanje, dan po dan, korak po korak, posle nekog vremena u velikoj meri stižu do cilja. Prva faza predstavlja sposobnost da se registruje trenutak u kom se misli straha pokreću. Sledeća faza je usvajanje tehnika za njihovo zaustavljanje i preusmeravanja, a poslednja odabir drugih, korisnijih misli na svesnom nivou.
- Drugi ,,planinski vrh“ predstavlja prihvatanje života onakvog kakav on jeste!
Treba znati da je u osnovi ovog straha, ustvari, strah od smrti i strah od gubitka kontrole. Činjenica, da su naši zemaljski životi konačni, za mnoge ljude predstavlja u određenom trenutku prevelik zalogaj. Verovanje da postoji viša logika kojom smo svi vođeni je put za prihvatanje života onakvog kakav on jeste. Tada smo u stanju da se prepustimo i opustimo po pitanju budućnosti. Tada učimo da živimo danas! Tada učimo da popustimo stisak naše šake u smislu čvrstog držanja za ishode koje smo mi zamislili, za scenarije koji su u našoj glavi , da prihvatimo da naša reč nije poslednja, da postoji um iznad našeg uma koji vidi šire i dalje od nas!
Eto, sada znate da u svom strahu niste usmljeni, da je ovo problem sa kojim se skoro svi ljudi u nekoj fazi svoga života susretnu, znate i da ima rešenja, znate i koji putevi vode na to odredište, pa polako krenite, korak po korak, i povedite računa da u toku putovanja budete nežni prema sebi i strpljivo čekate trenutak kada će sazreti plod vašeg rada na sebi.
Radujem se kad pomažem!
Biljana Grbović