Iako su nas stalno učili da treba da dajemo, budemo nesebični, velikodušni, ja vas molim da razmislite da li je to baš tako?!

Kada sam bila mala, đak prvak, sećam se situacije u kojoj su mi roditelji spakovali neko ,,ekskluzivno voće“, nešto što nisam imala često, npr. maline za školu za užinu. Bila sam jako uzbuđena oko toga i kad sam na odmoru otvorila paket, deca su nagrnula na moju činijicu, a ja sam je svim silama branila. I naravno, dobila sam komentar da sam sebična, da sam  škrtica…

To je bila moja prva velika pretrpljena kritika i osuda od strane drugara iz razreda i sećam se da sam se osećala baš jadno, odbačeno i nezadovoljno sobom.

Kada sam došla kući i ispričala šta mi se desilo, sećam se da su se nasmejali, ali da je i njihov zaključak bio da sam trebala da podelim sa drugarima, dakle, potvrdili su da sam pogrešila! I od mojih najbližih sam dobila osudu.

Donela sam logičan zaključak, da ne valjam, da treba da se nateram da se promenim i popravim!

Tada sam naučila da ne prihvatam svoju sebičnost, već da od sebe očekujem da budem velikodušna i onda kad se sve u meni buni protiv toga, naučila sam da ne poštujem svoja osećanja zarad toga šta će drugi reći o meni, naučila sam da nisam dovoljno dobra, nego da je neophodno da se popravljam i tek kad se skroz popravim, onda ću sebe moći voleti, a onda će me i drugi moći voleti!

Mnoga deca ovako rastu! Ustvari mislim da 90% dece ovako raste i danas!

Šta je sve u ovoj priči postavljeno pogrešno?

Prvo, pogrešna je ideja da sam u toj priči ja negativac, a ostala deca su kao ispravna. Istina je upravo suprotna,  ta deca su bila sebičnija od mene! Ja nisam bila velikodušna, ali ona su htela da uzmu za sebe, nešto što je moje i to na silu. Za mene su rekli da sam sebična zato što nisam ispunila njihove sebične želje! O molim vas, razumite ovo! I u životu odraslih ljudi, veoma često se stvari pogrešno tumače, ma ne pogrešno, naglavačke se obrnu! (Pročitajte ovaj pasus još jednom, ako ga niste najbolje razumeli, može da vam donese potpuno novu viziju stvari!)

Drugo, pogrešna je ideja da treba ići preko sopstvenih granica jer nepoštovanje vlastitih granica  je put ka nepoštovanju sebe! (Jako važno! U suprotnom će vaša ćerka tinedžerka biti spremna da mnogo više, nego što joj godi, učini svom momku na zadnjem sedištu njegovog auta!)

Treće, pogrešno je boriti se protiv sebičnosti, jer su ljudi po prirodi sebični do jedne mere i tome se ne treba izrugivati, to treba uvažavati jer nam sebičnost nije za džabe data, ona nam služi, ona nas štiti da ne preteramo, da ne preteramo sa davanjem! Da, da, dobro ste čuli, da ne preteramo sa davanjem! Lepo je misliti o drugima, ali naš glavni zadatak je da se postaramo za sebe, pa tek onda, u meri u kojoj se osećamo bezbedno i prijatno da činimo i dajemo! Sve drugo od toga je nasilno i agresivno prema sebi samome!

I četvrto, pogrešno, a potpuno blesavo, je bilo očekivanje da više brinem da li su moje drugarice zadovoljne, nego da li sam ja zadovoljna. O kakva ideja, kakvo očekivanje! Zaista neverovatno!

Gde je rešenje?

Rešenje je da se prema svojoj sebičnosti i prema svojoj velikodušnosti odnosimo kao prema dva gosta koja su nam došla u kuću. Poštujem i jednog i drugog gosta, bez vrednovanja ko je koliko moralan, svakom gostu prinosim tanjir, svakom spremam krevet i sa svakim porazgovaram. Eto tako, treba da se vladamo, da ne zanemarujemo ni jednu stranu nas.

A što se davanja tiče, dajemo onoliko koliko nam prija! Dajemo u skladu sa tim kako se osećamo kad dajemo! Ne dajemo iz osećaja da moramo, jer ne moramo, već onda kad nas to raduje! Kako se razvijamo i jačamo kao osobe, na putu ličnog razvoja, tako se osećamo sve bezbednije, otvorenije za ljubav i naša velikodušnost raste. Tako jačamo svoju moć davanja!

Ali  pazite, nikad ne prestajemo da budemo sebični!

I to tako treba da bude!

Radujem se kad pomažem i dajem, ali to sada, u zrelim godinama, uvek radim u skladu sa svojim granicama!

Biljana Grbović

Poštujte svoje granice, one vas čuvaju, one rade za vas!