Velika i važna tema! Čujem da imate dosta nedoumica, pa ću pokušati da pomognem 🙂

Verujem da je prva dilema koja se roditeljima nameće DA LI DECU PO OVOM PITANJU UOPŠTE TREBA SAVETOVATI ILI IM POTPUNO PREPUSTITI IZBOR?

Prvo ću olakšati time što ću podsetiti ko su deca!

Ovi malci u osnovnim školama zaista jesu deca i njima je uglavnom potrebno vođstvo, ali im nije potrebno nametanje! Šta to znači? To znači da je ok pričati im o onome što je vas život naučio, prenositi ima svoj sistem vrednosti, reći im ono što vi znate o određenim zanimanjima, školama… Ali nije u redu insistirati i vraćati stalno ,,vodu na svoju vodenicu”. Nametanje rađa kod deteta potrebu da se suprotstavi, da pruži otpor, a kad neko ima ludih 14 godina, to je ono što vam najmanje treba!

Kod onih od 18 godina situacija je potpuno drugačija. Oni definitivno više nisu mali (iako su vaša dečica) i tu je svako naše uplitanje suvišno. Znam koliko je teško pustiti biće koje najviše volite da samo tako prosto teče, nekud, bez ikakve “siguracije” , odmaknuti se od najvažnijeg životnog “projekta” i pustiti! Aaaaaaaa! Ali baš to je potrebno da bi sav naš trud, sva uložena ljubav i pažnja, mogli da zablistaju u punom sjaju. Sada je vreme da naučite da ćutite. Sada je vreme da budemo uvo za slušanje, da budemo oni koji postavljaju pametna pitanja, oni koji motivišu i ohrabruju…

Zašto baš tako strogo?

Na prvom mestu, zato što niko bolje od vašeg deteta ne može znati za čim njegova duša žudi!
I drugo, zato što vi ne možete ni zaviriti u vreme u kom će vaše dete živeti. Drugo vreme tražiće drugu pamet, koju pre ima vaše dete nego vi.

Koji kriterijum treba da bude dominantan prilikom donošenja odluke?

Ovo direktno zavisi od vašeg sistema vrednosti. Moj sistem vrednosti, nalaže da razmišljam na sledeći način:

Za svoju decu, kao i za sebe, biram da u svemu tražim dublji smisao, zato što iskreno verujem da će samo tako osetiti pravu radost života. Smatram da je svako od nas ovde sa drugim zadatkom koji je uvek u skladu sa onim što je kao potencijal dobio, tj. da su naši talenti u direktnoj vezi sa načinom na koji treba da osmislimo svoj život (Setite se biblijske priče o talantima). Prema tome, moj stav je jasan, u odabiru zanimanja treba voditi prvenstveno računa o tome koja interesovanja i talente dete poseduje. Nijedan dar nije dat a da ne postoji potreba da se on koristi.

Dakle, biće posla za svako dete, samo ako ono bude želelo da radi! (To je već druga tema, a biće i ona obrađena u nekom od narednih tekstova.) Da bi čovek održao radni elan, bio spreman na stalno usavršavanje, na celoživotno učenje i duboku posvećenost, njegovo čitavo biće treba da učestvuje, treba da se raduje svakom radnom danu i da održi svoj zanos u dugom vremenskom periodu! Ovo je vrlo moguće, ja tako živim!

Ne želim malo ni svojoj ni vašoj deci, ne želim samo da imaju sredstva za život, želim da budu ispunjeni i ostvareni kao osobe. Uopšte ne razmišljam na temu da neće imati za osnovne potrebe, za to se uvek može zaraditi ako čovek ima volje. Čak sasvim suprotno, verujem da će im na osnovu svoje duboke posvećenosti i volje da se nečim bave svim srcem, sigurno prelivati!

Znam da je za ovakav stav potrebno imati mnogo vere u život i potpuno poštujem da je vaše viđenje suprotno.

Šta sa onom decom koja ne znaju šta žele?

Tužno je kad neko ne poznaje sebe, mada je to česta slika i kod odraslih osoba. Veoma je važno od najranijeg uzrasta razgovarati sa detetom na temu njegovih želja, interesovanja, motivacije… Pomozite detetu da osvesti čime sve raspolaže, koje osobine ličnosti ima, u kojim aktivnostima je dobar, koja znanja ima, šta ga pokreće, kakav doprinos bi on želeo da da svetu, šta bi ga radovalo… Kada ne poznajemo sebe, zujimo kao muve bez glave. Tesla je govorio da se u ranoj mladosti ovaj poriv mora osetiti, makar mutno, nejasno, ali da impuls uvek postoji. I ja verujem da je tako, pitanje je samo da li imamo uši da ga čujemo?

Pomozite detetu tako što ćete za ovakve razgovore odvojiti dovoljno vremena i postavljajte pitanja na gore navedene teme, čekajte strpljivo i ne pristajte na polovične, brzinske odgovore, jer sagledati sebe nije laka ni usputna stvar. Dakle, posvetite se ovome, ali prvenstveno kao slušalac ili još bolje, kao neko ko vodi intervju.

Neka vaša deca hrabro rašire krila

Učite decu, a i ja ću svoju, da sanjaju velike snove, da hrabro kažu onu opciju koju bi najviše voleli, da se ne boje unapred da joj nisu dorasli, da žele iskreno i veliko i da se pri tom ne osvrću na tuđe komentare! Postoji izreka da “Sreća prati hrabre”, a ja bih rekla da prati one koji imaju vere!

Budite izvor vere svoje dece! To je najvažniji roditeljski zadatak!

Radujem se kad pomažem!
Biljana Grbović