Verovali ili ne, osnovni razlog zašto neka deca ne znaju da pišu sastave nije, kako se to najčešće misli, nedovoljno čitanje knjiga. Mnogi roditelj će vam posvedočiti da su svojoj deci od malih nogu čitali slikovnice, ali su deca, uprkos tome, u prvih par razreda imala problema svaki put kada za domaći zadatak treba da se napiše sastav.

Zašto je to tako?

Glavni uzrok ovom problemu je zapravo u prevazilaženju razlika između usmenog i pismenog izražavanja. Kada govorimo mi dozvoljavamo rečimo da slobodno teku, koristimo mimiku, gestove… Ali kada nešto treba da se zapiše stvar je mnogo drugačija. Na prvom mestu tu je činjenica da sada svoje misli treba da cepkamo na određene celine, koje još pri tome imaju i svoja pravila. U tom grmu čuči zec! Još kada se tu doda stilska i jezička ispravnost rečenice! Tek onda nam postaje jasno koliko je to kompleksan zadatak.

Kako se to vežba?

Ono u šta sam sigurna jesta da je najgori način za vežbanje pisanja sastava zapravo – pisanje sastava. Razlog tome je što je ova aktivnost većini dece jedna od onih sa vrha ,,crne liste”. Ovo traži mnogo vremena, energije i strpljenja. Zbog toga mnogi usput odustanu i zaključe da za ovo prosto nisu talentovani, a činjenica je da su se tek upustili u ovu vrstu posla. Ponekad roditelji odustanu pre dece, pa preuzmu inicijativu i deci prosto izdiktiraju rečenice. A ne mora tako!

Evo prečice!

Umesto toga, moj savet je da se u toku šetnje ili vožnje automobilnom, sa decom npr. pričaju vicevi, ali da se u taj proces uvedu pravila. Evo jednog konkretnog primera.

Dete će verovatno započeti svoj vic ovako: ,,Učiteljica je zadala zadatak da nacrtaju svoju kuću i Perica je nacrtao na krovu vrata i učiteljica ga je gradila jer na krovu ne mogu biti vrata”. To je momenat da dete zaustavite i da mu kažete da sada to isto kaže ali da u jednoj rečenici prvo kaže šta je učiteljica zadala za domaći, a u drugoj kako je Perica to uradio. Onda ćete verovatno uspeti da dobijete rečnice tipa: ,,Učiteljica je deci za domaći zadatak zadala da nacrtaju svoju kuću. Perica je na krovu nacrtao vrata“. I tako dalje. Dakle, prekidajte ih, vraćajte i pomažite im usmeno dok se ne naviknu na ovu novu šemu govora. Kada ovo jednom usmeno savladaju spremni su da to u istoj formi zapišu. Tada je posao rešen. Ali to se ne postiže brzo i preko noći. Potrebno je malo strpljenja, vežbe i svako dete (koje se razvija redovnim tempom) će postići ovaj cilj.

Zabava i učenje

Spojili ste zabavu i druženja sa vežbanjem jedne od najvećih prepreka koje škola postavlja pred đake u prvim razredima osnovne škole. Niste se umorili, niste se posvađali i što je najvažnije niste stvorili otpor kod deteta prema ovoj, nažalost, često omraženoj aktivnosti.

O tome kako da sastavi budu sadržajni i bogati umetničkim elementima, biće reči u nekom drugom tekstu… Do tada srdačan pozdrav od Biljane Grbović!