Na početku da razjasnim, deca koja su rođena u februaru, nisu ona koja kreću ranije, već na vreme. Oni će biti među najmlađima u razredu, ali to samo po sebi ne treba da vas plaši.
Razlog za zabrinutost imaju samo oni roditelji čija se deca ne razvijaju tempom koji se očekuju. Njihov strah je opravdan i bilo bi lepo da naše škole imaju više razumevanja za njihove razloge.
Postoji i veliki broj roditelja koji se nepotrebno protive i koji ne upisuju dete u prvi razred jer je rođeno u februaru ili martu sa logikom da je bolje da im dete bude najstarije u razredu nego najmlađe. Evo zašto njihov način razmišljanja nije baš najkorisniji.
Oni su vođeni idejom da bi detetu odloženim upisom privremeno (i prividno) osigurali bolju poziciju među vršnjacima, bolje predznanje sa kojim dolaze u školu. Možda deluje kao da je reč o želji da dete ima povlašćen položaj u zajednici, kako bi tako podstakli rast njegovog samopouzdanja.
Pored toga ovaj roditelj oseća i strah da se njihovo dete neće dobro snaći, da će druga deca biti bolja, uspešnija.
A treći, njihov najčešći adut jeste da će tako detetu omogućiti još jednu srećnu, bezbrižnu godinu. Ovi roditelji imaju negativna uverenja o životu odraslih ljudi, odlažu sazrevanje i preuzimanje odgovornost i time pokazuju da su skloni prezaštićivanju dece.
Ovaj roditelj često gleda na svoje dete očima u kojima nema dovoljno vere u njega i njegove potencijale. On zaključuje da je korisno detetu ulepšavati život, odlagati teškoće i da je potrebno nastojati da mu osigura lakšu startnu poziciju da bi ga time pogurao i olakšao mu život.
Verujte u sposobnosti svog deteta
Mnogo je pametnije verovati u svoje dete, u njegove snage i mogućnosti, radovati se obavezama i odgovornostima i ići kroz život tako da decu učimo da se vrednuju samo na osnovu toga koliko su odgovorili svojim mogućnostima, a ne kroz poređenje sa drugima.
Onaj roditelj koji je uspeo da kod sebe izgradi pozitivan stav prema svome detetu, biće srećniji da dete bude među najmlađima u grupi, da ga grupa vuče, da od njih uči, da se bori, da raste i napreduje.
Apsolutno je pogrešno biti usresređen na to šta neko dete ne može, zbog čega bi sve moglo patiti među vršnjacima, i kako mu sve to mama i tata mogu pomoći i utabati staze.
Dete se mora samostalno uhvatiti u koštac sa problemima, a roditelji treba da budu ljubav, podrška i razumevanje, a ne oni koji brišu prepreke, koji preuzimaju na sebe dečje breme i bore se svim silama da uklone patnju iz života svoga deteta.
Raznislite o ovome, veoma je važno.
Biljana Grbović
Moj stav po pitanju ranijeg upisa deteta u skolu je ne, nisam zato da moje dete koje je rodjeni u januaru 2017. gid. krene sa decom rodjenom u 2016.god. Ne zato sro ne verujem u mogucnosti sviga dete, ne zato sto hocu da ga zastitim i da ja brisem “preprek” umesto njega, vec zato sto mu je oduzeta jedna godina bezbrizne igre i uzivanja bez ikakvih obaveza. Jednom kad udje u sistem tu je ceo zivot.
Da, razume, vaše namere su tople i oslobođene ega, ipak moram da budem iskrena i da kažem da se sa ovim ne mogu složiti. Prvi razlog jeste taj što granica negde mora biti povučena, odnosno neki datum mora biti određen i onaj koji je određen, u slučaju da dete napreduje redovnim tempom razvoja, treba i poštovati.
A drugi, možda važnij, jeste taj što mislim da su obaveze u ranom uzrastu za decu plodonosne i da je veoma važno ne štiti ih od njih. Obavezama treba prići sa radošću i deca će ih nostiti sa lakoćom.
Naravno, ovo je samo moje skromno mišljenje i iskustvo. Ne zamerite što se nisam složila. Cilj mog neslaganja nije bio ,,teranje kontre” već želja da vas podstaknem da razmišljate na ovu temu i iz druge perspektive.
Inače i sama sam krenula u školu sa 6 godina, februarsko sam dete, a i moje treće dete takođe.
Ne poznajem vas, ali iz vašeg komentara nazirem da ste topla majka i verovatno divan roditelj. Srdačan pozdrav Vesna!
Slazem se sa vasim stavovima. Moje dete je rodjeno u februaru i posle jaslica je preslo u stariju grupu. Mislila sam da ce se tesko prilagoditi ali nije bilo tako. Uspela je da isprati sve sto su radili kao i ostali. A detetu treba omomguciti da se igra i pored obaveza,ne treba od skole praviti bauk.
Drago mi je Slobodanka. Uvek se radujem kad naiđem na hrabre i razborite roditelje. Naravno da škola ne predstavlja neku veliku obavezu, barem ne u tom ranom periodu kad su deca kod učiteljice. Domaći se uradi za sat vremena i nakon toga, čitav dan je:,,Živela sloboda!” To nije nikakav prestanak detinjstva. Naprotiv, vreme najslađeg igranja i druženja sa vršnjacima je tek pred njima. Srdačan pozdrav!