Najviše grešimo sa najstarijim detetom, najviše ih kritikujemo, najviše grubih reči i neadekvatnih metoda oni ,,progutaju“, i najviše naših kompleksa se prabaci na njih…
Ja sam mlađe dete. Moja starija sestra smela je da izlazi do 22h, ja dokle god sam želela, na primer.
Ako kao roditelji naginjemo popustljivosti, prvom detetu sve dozvolimo, na njemu testiramo sve naše ideje o slobodi, pa kad vidimo rezultate te “napredne vaspitne metode”, onda ga proglasimo tvrdoglavim, teškim, nemogućim..
Ako pak u svom vaspitnom stilu naginjemo ka strogosti, odnosno najstrožiji smo prema najstarijem detetu. Onda ono postane preozbiljno, preodgovorno, starmalo… A mi i sami budemo iznenađeni nuspojavama ☹
Ako ste se prepoznali, a skoro svaki roditelj hoće bar u nekoj meri, verovatno je i vama žao, osećate se možda i krivim zbog toga, a najviše vas zanima da li se to može ispraviti i kako?! Evo redom i jedno i drugo.
Naš osećaj krivice na tu temu
Sa prvim detetom se još niko nije uspeo ponašati kao sa drugim. Na prvom ste učili, na drugom primenjivali naučeno i za to niste nimalo krivi. Ova greška nikog nije zaobišla, tako da na nju niste mogli da utičete. Ponoviću onu čuvenu rečenicu: “Radili ste najbolje što ste mogli”!
Ovo saznanje vam može pomoći i da oprostite greške sopstvenim roditeljima. Ponekad grešimo i kada najviše volimo i najbolje želimo!
Da li se to može ispraviti i kako?
Da, apsolutno može. Šta je najvažniji uslov da bi se greška mogla ispraviti? Neophodna je vaša spremnost da priznate grešku i to pred ostalim članovima porodice, a najvažnije pred samim detetom.
I sama sam mama troje dece i svom najstarijem detetu sam mnogo puta pričala o svojim greškama prema njoj. Nisam se grizla, nervirala, molila za oproštaj, plakala i pravila scene. Jednostavno sam joj više puta o tome pričala mirno, sa ciljem da zna da su neke njene “rane negativne osobine” stečene mojim pogrešnim postupkom, i bilo mi je najvažnije da ih ona ne pripisuje sopstvenoj prirodi. Ovim otkrićem, verujem da se dete oslobađa neadekvatnog osećaja krivice i otvara put ka prihvatanju sebe.
Dalje, svoje greške nisam samo priznavala, već i isravljala. Dakle, učila sam i primenjivala naučeno, menjala svoje obrasce ponašanja. Danas sam na ovu temu potpuno mirna jer je ,,šteta“ nadoknađena, ali mi je žao sve one prvorođene dece, u nekim drugim porodicama, kod kojih agonija još uvek traje!
Zbog njih ovo pišem, i zbog njihovih roditelja, sa željom da ne dozvole da redosled rođenja odredi nečiju sudbinu, jer je mnogim roditeljima lakše proglasiti svoju prvu decu “takvima” nego priznati sopstvenu grešku.
Ko prizna, pola mu se prašta!
Ko prizna i promeni, sve mu je oprošteno!
Biljana Grbović
Divan i poučan tekst. Svi roditelji uprskaju sa prvim detetom, naravno iz najbolje namere. Samo me zanima kako preozbiljnog i preodgovornog desetogodišnjaka navesti da se opusti i ponovo postane dete. Naravno, njegova mlađa sestra je mnogo bolje prošla, ali mi je žao kad vidim koliko je zreo za svoje godine, a ja sam odgovorna za to.
Hvala unapred i svako dobro.
Ne brinite, sve ima svoje, svaka vrsta ličnosti, svaka vrsta naravi ima svoje prednosti. Danas mi se često čini da tih odgovonih i ozbiljnih veoma nedostaje. Svaki čovek koga je neko voleo, a vaš sin je bio voljen, je beskrajno blagosloven. Dakle, dali ste mu nešto nemerljivo, a nešto nek i njemu ostane u amanet da izgrađuje kod sebe. Moje najstarije dete je sada već svoj čovek, nadomestila je skoro sve. U nekim stvarima dobila je više od mlađih, tako da život reguliše sve to. Hvala na lepim rečima.