Npr. kako postupate kada vam u goste dođu roditelji čija deca prave cirkus od vašeg stana, a oni ih samo opominju, ali ih u stvari ne sprečavaju da nastave svoju akciju uništavanja vašeg nameštaja? Da li imate problema da reagujete? Reagujete li odmah ili čekate dok se ne desi nešto zaista radikalno?

Odgovorite iskreno, pa tek onda nastavite sa čitanjem teksta.

Gde je granica tolerancije

Kao prvo, želim da vam kažem da to što svoju decu puštaju da vam prave nered, nedvosmisleno narušava vaše granice. Iako se oni prave da pokušavaju da smire decu, vi vidite da oni u stvari biraju da ispune želju svoje dece iako su svesni da vama to smeta, da to uopšte nije u skladu sa vašim potrebama. Dakle, oni svojim postupkom pokazuju da njima nije problem da prekrše vaše granice i to čine.

Dakle u toj situaciji, vi ste napadnuti. Iako to nije sasvim jasno vidljivo, možda nije ni namerno, ali svakako vas stavlja u poziciju žrtve. Veliki broj ljudi se zbuni u ovakvim situacijama zato što nije naučio kako da samostalno izvrši procenu, ne veruje dovoljno svome sudu.

Kako da lako procenite o čemu je reč?

Nekada nam je zaista teško da promislimo i realno sagledamo situaciju u kojoj smo. Čini nam se da nam je potrebno neko treće lice da kaže da li imamo pravo da se bunimo ili ne. Teško nam je da izmerimo stepen ugroženosti. Godio bi nam neki “agresiometar” koji bi nam ukazao na to koliko smo ugroženi i dao nam dozvolu u smilu komande: „Treba i smeš da se braniš. Ugrožen si za desetku. Imaš parvo na reakciju! Stvar je ozbiljna.”  Ova sprava bi nam dala osećaj sigurnosti koji nam nedostaje kada treba odlučimo da li da postupimo na određen načina.

Ono što bih volela da danas, ovim tekstom naučite je to je da  mi u sebi imamo precizne merne instrumente koji nam omogućavaju da tačno znamo kada nas je neko ugrozio. To su naša osećanja! (Naravno, ovde se moram ograditi i  reći da se ovim instrumentima može verovati kod psihički zdravih osoba.) Međutim , jedan veliki broj ljudi je naučio da ove svoje unutrašnje glasove utišava i ignoriše.

Zašto? Zašto toliko izbegavamo konflikte?

Iako zvuči poražavajuće, istina je u stvari da smatramo da je važnije da budemo fini, nego da se dobro brinemo o sebi! Dobro razmislite o ovoj rečenici! Ona u sebi nosi dosta važnu informaciju! Brinemo da drugoga ne ugrozimo, a sebe olako povređujemo.

A zapovest jasno kaže: „Ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe.” Obratite pažnju, ne manje, ne više, već kao samoga sebe. Ovo je veoma važno da razumete! Jer se mi ponekad ponašamo kao da ona glasi: „Ljubi bližnjeg svoga više nego samoga sebe!” Uf, i ovo je toliko važna stvar! Molim vas, nemojte preletati ove reči na brzinu, već se zamislite nad njima.

Pored ovoga što ste do sada čuli, želim da insistiram na još jednoj stvari koju bi trebalo da osvestite.

Vi ste ti koji sebe ne cenite dovoljno, zato drugi mogu da prelaze granice tako lako. Sami sebe treba da posmatrate drugim očima, očima ljubavi, očima razumevanja, očima podrške … Tako ćete naučiti druge kako da kada o vama razmišljaju imaju drugu perspektivu, što će inicirati drugačiji pristup, drugačiju komunikaciju.

Radionice ličnog razvoja

A sada, sjajna vest. Vi ste ti koji mogu situaciju da promene, vi ste ti kod kojih je ključ, ključ napretka i razrešenja ovakve vaše pozicije. To se uči! Ja sam to naučila, nisam oduvek znala.

Ukradite sat vremena nedeljno za sebe da uživate, a napredujete u svakom smislu.

Upozorenje: Kada osetite efekte ovakvih radionica, postajete zaljubljenik ličnog napretka!