fbpx

Kako da naše dete ne bude žrtva Nije dosta da kažemo detetu:,,Meni možeš sve reći.”

Šta treba da učimo decu da smanjimo mogućnost da im se nasilje desi?

Nije dosta reći:,, Meni možeš sve ispirčati!“

Ne postoji garancija, ali se verovatnoća da naše dete bude žrtva može znatno smanjiti.

  1. Deca treba da znaju da postoje ljudi bez empatije (psihopate, manipulatori, narcisi), bolesni i zlonamerni umovi. Ovo je jedna od onih stvari o kojima bi se zaista moralo učiti u školama. U suprotnom, o tome znamo samo iz filmova, pa mislimo da su to oni koji idu okolo sa tetovažama i mrkim pogledom, ubijaju ljude kad god im se pruži prilika. Istina je najčešće sasvim suprotna. Oni se uglavnom maskiraju kao vukovi u jagnjećoj koži. Imaju odličan self-marketing. Često su socijalno vrlo poželjni, cenjeni, omiljeni. Obožavaju pozicije moći u kombinaciji sa maskom humanosti i baš zato se odlično kriju upravo u takvim zanimanjima.

 

  1. Deca treba da znaju  da to što je neko sveštenik, profesor ili milicajac, ne znači da je ispravan čovek, niti da se na bilo koji način pred njim treba povlačiti.

 

  1. Treba ih učiti da postoje intimne teme, a ne kako se često propagira da o svemu treba otvoreno pričati. Deca treba nedvosmisleno da znaju da nije u redu da ih profesor pita da li su imali seksualne odnose sa nekim. U suprotnom, oni ovakva pitanja omogu doživeti kao vrlo prijateljska i moderna.

 

  1. Treba ih učiti da veruju svojim emocijama,  da kada se osete povređeno, znaju da jesu povređeni, bez obzira na to koliko se od toga pravila šala ili se čitava priča izokretala i predstavljala u drugom svetlu. Kad god ih nečiji tretman boli, treba to da prepoznaju kao agresiju.

 

  1. Treba ih učiti da tolerancija nije dobra kao što se priča. Savremeno društvo uči decu da budu tolerantna, da mi tj. deca nemamo pravo da procenjujemo da li su nečiji postupci ispravni ili ne, da nemamo pravo da se protiv nemorala bunimo ili za prave vrednosti borimo, da nemamo pravo da se sa tim kako drugi žive ne slažemo i  da se karte ne iznose na sto.

 

  1. Decu treba učiti da uvek, ali uvek imaju puno pravo da se zauzimaju za sebe (važna napomena: to ne znači da budu sebični, već da ne daju da ih drugi povređuju na bilo koji način). Agresori uglavnom pre napada dobro ispitaju teren, oni traže one koji se preispituju, koji su manje samopouzdani, koji imaju elastičnije granice jer tu grubost lakše prođe bez posledice. To im je bezbedniji teren. Kada neko na vreme, na sitnicama pokaže kako tretira dobro sebe tj. sebe ceni i štiti, mnogo je manja šansa da će postati plen. Deci je ovo svakako teško i kad smo ih učili najbolje, prosto zato što su mali, ali naše je da učinimo na ovom polju što više možemo.

 

  1. Da budu što nezavisniji od tuđeg mišljenja. Nasilnici veoma uživaju u svojoj moći, te često ne mogu da sakriju koliko im to odgovara. Dakle, onaj ko ima oči da vidi, posle nekog dužeg vremena, sigurno će prisustvovati nekoj vrsti prezentacije nadmoći, bahatosti, demons   budu ja vno ismejani ili proglašeni za pogrešne, neadekvatne i slično. Eto zašto je važno kod sebe i kod svog det eta izgraditi imunitet na to šta će drugi reći.

 

  1. Treba ih učiti mudroj komunikaciju da bi se osećali spremnije da pruže otpor. Daću jedan jednostavan primer. Moja ćerka je u prošlom polugodištu imala jedan izazov sa profesoricom koja inače odlično radi svoj posao, ali ima lošu naviku da priča dok deca rade pismene provere znanja. Većini dece to smeta, ali ne znaju kako da to saopšte, a da ne uvrede profesoricu. Jedino što im prirodno pada na pamet je da je glupo i nedopustivo da kažu: ,,Nastavnice, ajde malo ćutite, smeta mi.“ I zato ćute i trpe. Pošto se ovim bavim, učila sam dete, da zna kako da se zauzme za sebe, a da drugog ne napadne, pa je ona mudro sročila svoje obraćanje otprilike ovako: ,,Nastavnice, izvinite, ali ja ne mogu da se skoncentrišem kad god ima nekih zvukova, a mnogo sam se trudila da naučim, pa mi je sad žao da zabrljam kontolni.“ Kao što vidite, ovo nije bilo ni malo napadački, agresivno ili neprimereno, ali je urodilo plodom.“ Dakle, ima smisla učiti komunikaciju!

 

  1. Roditelj ne sme da bude kritičar, već onaj koji voli, razume i postavlja granice, a to je još kako moguće bez kritike jer ona u sebi uvek nosi dozu osude. ( Bez obzira na onu priču o tome da li se kritika odnosi na ličnosti ili na postupak, kritikovanje ne valja! )  Odrasli smo uz kritike, teško nam je drugačije, ali sam sigurna da se drugačije može. Tako sam svoju decu podizala, tako radila u školi i uvek imala izuzetnu disciplinu na času. O ovome više u knjizi koja uskoro treba da izađe, jer je ovo opširna tema.

 

  1. Treba ih učiti da zakon funkcioniše i da se pravda može isterati .U suprotnom osećaće se apsolutno ne zaštićeni i nemoćni. Dakle čuvajte im veru u sistem barem na osnovnom nivou.

 

  1. Deci treba razvijati kritikčko mišljenje.

 

Radujem se kad pomažem!

Biljana Grbović

 

 

Write a comment