fbpx
deca ručaju u produženom boravku

Produženi boravak DA ili NE

Kada ste se raspitivali o produženom boravku, uglavnom ste mnogo toga dobrog čuli, ali ipak jedan deo vas sumnja da li je odluka da dete date u produženi boravak ispravna. Bravo što sumnjate! Vi ste pametan i odgovoran roditelj!

Nažalost, realnost je često znatno drugačija. Stanje u školama je daleko od idiličnog. Kako to u stvarnosti funkcioniše? Kada se začuje zvono nakon poslednjeg časa, jedan broj učenika oblači jaknu i odlazi kući, a oni ostali koji još nisu ,,odslužili svoje” prate svoje drugove kući pogledom koji kaže BLAGO NJIMA i odlaze u produženi boravak.

Kako se u boravku rade domaći zadaci

Čim uđu u njega, sednu na istu onakvu školsku stolicu na kojoj su sedeli čitavo prepodne. Tada imaju desetak minuta praznog hoda, dok se ne organizuju za izradu domaćih zadataka. Treba imati na umu da su deca u boravku najčešće iz različitih odeljenja i da imaju različite domaće zadatke. Iz tog razloga učiteljica ne može svima da objašnjava isti zadatak. Ako objašnjava jednoj grupi dece, ostalima smeta dok rade.

Većina dece u boravku su učenici prvog razreda, a najveći broj njih ne zna da čita barem u prvih par meseci. Osamdeset procenata đaka prvaka zahteva individualnu pomoć pri izradi domaćih zadataka. Često u jednoj grupi ima i po 30 prvaka iz 5 različitih odeljenja, a to dalje znači da ima i pet različitih vrsta domaćih zadataka. U mnogim školama su deca pomešana i po uzrastu, pa u istu grupu idu učenici prvog, drugog i trećeg razreda.

Svako dete najradije sedi pored drugova iz svog razreda i šta mislite da li prepisuju? Kako rade matematiku? Računa li tamo neko nešto sam? Da, po koje dete, uglavnom oni najbolji, a svi ostali samo beleže rezultate. Može li ta učiteljica, čak i krila da ima, postići da proveri da li svi razumeju i rade samostalno? Naravno da ne može. Ona objašnjava Miki, dok Sima prepisuje, onda čita Jovi , dok Aleksa bocka šestarom Gorana. Onda grdi Aleksu, dok Mika prepisuje itd.

Ručak u boravku

Domaći zadatak je urađen, krećemo na ručak. Deca idu da peru ruke. Svašta su od jutros dodirivala. Sigurno su i u toalet išli, možda i više puta. Svi pažljivo trljaju ruke ? Ha, ha, ha. Kako da ne! Opet to rade samo oni najuredniji, a ostali samo pokvase ruke, ako i to urade.

Ulaze u trpezariju. Sve im je već nasuto. Prekriveno je dno metalnog tanjira. Miriše zaprška paprikaša. Tri kockice mesa u tanjiru se pojedu sa prva dva ili tri zalogaja, posle više krompir ne ide baš glatko sam. Umoče malo ono parče belog hleba u zaprškicu i najčešće posle petog zalogaja deca izjave da ne mogu više. Kažu: ,,Najeli su se”. A da im je mamino pohovano belo meso, ne bi tako brzo siti bili! Ali nije to ništa strašno, deca neće ostati gladna, pošto skoro niko od te dece to pošteno ne jede, roditelji svima pakuju kroasane sa euro kremom ili im daju novac da kupe smrdljivi čips u školskoj prodavnici.

Slobodno vreme i socijalizacija u produženom boravku

Nakon toga kreću kreativne radionice. Ali ne odmah posle ručka. Deca moraju prvo malo da odmore najčešće uz televizor. Kada to prestane da im drži pažnju, oni koji žele mogu nešto da crtaju, a ostali mogu da se zabavljaju sami. Odlično je kada vremenske prilike dozvoljavaju da deca mogu napolje. Ali ogroman deo školske godine su temperature niske i onda treba smisliti neku akciju unutra.

E tu kreće socijalizacija! Divna socijalizacija! Gomila dece željna slobode i igre ne znaju kako da uposle i obuzdaju svoju energiju. Fiskulturna sala je zauzeta. Dalje nije potrebno objašnjavati.

Zaposleni u produženom boravku

Želim da napomenem još jednu činjenicu. Naime, često se dešava da kad neka učiteljica ima problema u funkcionisanju u redovnoj nastavi, nju pošalju u produženi boravak. Tako da su na ovakvim mestima uglavnom ”veoma sposobne učiteljice”. Izvinjavam se svim onim divnim ženama koje su se tu našle slučajno, kod kojih su kreativne radionice stvarno kreativne, ali napominjem da ja govorim o globalnoj slici.

Naravno da postoje izuzeci, da je u nekim školama ovo sve neuporedivo bolje organizovano, ali je činjenica da je veoma često slika upravo ovakva, pa čak i gora od toga.

Hajde sad da pretpostavimo da u vašoj školi sve baš odlično funkcioniše. Da li je onda za vaše dete dobro da ostaje u boravku? Moj odgovor je i dalje NE! Zašto?

Celodnevna napetost

Setite se samo kako se vi osećate kad stignete kući sa posla. Zar nije divan osećaj kad izujete cipele, skinete garderobu i raskomotite se u svojoj trenerici. Izgovorite li ono: ,,Ahhhhhhh”? Onda vam je potrebno malo tišine, malo da budete ili sami ili sa vama bliskim ljudima i da ne morate da vodite računa o svakoj izgovorenoj reči. Potreban vam je osećaj da ste među onima koji vas sigurno vole bez obzira na to što ste već odrasli i zreli.

A šta mislite koliko je tek maloj deci naporno to stalno dokazivanje u vršnjačkoj grupi i pred nepoznatim odraslim osobama? Da li jedva čekaju da ga zamene sa osećajem sigurnosti i topline koju pruža porodično okruženje? Čak i ako u kući nema nikoga, sama činjenica da si među tim dobro poznatim i tvojim ”rođenim” stvarima daje osećaj sigurnosti i mira. Dok dugotrajan boravak u bilo kojoj instituciji, čak i kad sve ide baš kako treba, predstavlja određenu vrstu stresa. Jer jedna je stvar kada si u društvu manje bliskih ljudi samo prepodne, a sasvim druga kad sa njima ”dan danuješ”.

Radne navike i produženi boravak

Dalje, sigurna sam da je za razvoj radnih navika vašeg deteta najbolje da od početka nauči da nakon kratkog odmora i domaćeg ručka, ode u svoju sobu, sedne za pisaći sto i u miru i tišini, samostalno uradi svoj zadatak. Ovakve navike su dragocene za uspešno školovanje.

Samostalnost i produženi boravak

Za kraj sam ostavila možda najvažniju činjenicu, a to je da je za dete dobro da se što pre osamostali u svim životnim sferama, čim za to bude spremno. Sve ima svoje pravo vreme učenja. Nije slučajno odabrano sedam godina za polazak u školu. Smatra se da je dete tada spremno ne samo za određene intelektualne aktivnosti, već i za preuzimanje većih obaveza, kao i za uklapanje u širu društvenu zajednicu. Sećate li se sebe kad ste bili mali? Da li ste nosili ključ oko vrata na uzici? Ja jesam.

Ostajala sam sama čim sam krenula u prvi razred. A krenula sam sa šest godina i živela sam u kući, ne u zgradi. Bojala sam se, ali sam se postepeno i oslobađala straha. Morala sam da vodim računa o tome koliko je sati i kad treba da krenem u školu. Morala sam sama da spakujem svoje knjige, da ponesem užinu i opremu za fizičko. Sama sam jela i sklanjala sa stola. Prvo parče hleba koje sam odsekla je bilo ogromno. Jedva sam uspela da ga stavim u usta, ali mi nije mama pravila sendvič do sedmog razreda, kao što rade mnoge današnje mame. Morala sam da zaključam vrata i vratim se da proverim da li su zaključana. I tome slično.

Da li to znači da su moji roditelji bili surovi? Ne. To je tada bilo normalno. Kada nam se pojam za ”normalno” izmenio? Šta bi ste tek rekli za roditelje moje drugarice sa kojom sam pre neki dan pričala o ovoj temi. Ona je ostajala od sedme godine sama, kada je krenula u prvi razred, ali je  još i čuvala brata od četiri godine. Danas je ona supervizor u jednoj uspešnoj banci. Šta mislite da li joj je samostalnost, odgovornost i zrelost koju je veoma rano stekla pomogla u uspešnom školovanju i karijeri ? Da li je njena mama brinula da oni slučajno ne ostave puštenu vodu ili otključana vrata? Jeste, sigurno je brinula, ali je verovala u sposobnosti svoje sedmogodišnje ćerke.

Sigurno ste čuli ove stihove Ljubivoja Ršumovića:

,,Dete treba da posmatraš,
Al mu nemoj na put stati.
Što ga pre čovekom smatraš,
Pre će čovek i postati.”

Ako želim da kažem celu istinu, onda moram reći i ovo. Današnji roditelji izbegavaju obaveze.

To svi znamo, ali uvek nekako mislimo da je reč o drugima, a ne o nama. Činjenica je da je teško svaki dan skuvati ručak . Mnogo je lakše  da vi i muž nešto pojedete na poslu, a dete ruča u boravku, pa ako stignete vi ćete nešto napraviti, ali nije obavezno. Lakše nam je i kad je domaći zadatak urađen čak iako to nije naročito detaljno, ali ipak znamo da je urađen, pa ako nam se taj dan ostaje duže u gradu, ili nam se ide u neku posetu, mi možemo to lako organizovati.

Priznajmo, produženi boravak daje nama slobodu! Zbog toga je i sve veće interesovanje za škole koje imaju celodnevnu nastavu. Mi smo sebičnija generacija od naših roditelja, a deca su nam zaštićenija i nezrelija. E pa ne dajte se dragi moji saborci! Možemo mi što su mogli naši roditelji, a i  naša deca nisu ništa lošija od nas! Samo je pitanje da li smo rešeni da pođemo malo užim putem ili uvek biramo onaj kojim se trenutno najlakše klizi.

Hajde da sada još navedem sve varijante kojih sam se ja setila, kako možete da prebrodite tih par sati dok ne dođete vi ili suprug sa posla:

• Angažujte babe i dede. Oni čak ne moraju sve vreme biti sa detetom. Možda je dovoljno da ga samo obiđu, podgreju mu ručak ili provere da li su vrata dobro zaključana i slično. Ovo važi i za naredne dve varijante.
• Angažujte pouzdanu komšinicu.
• Angažujte neku stariju ženu ili studenta.
• Ostavite mlađe dete sa starijim.
• Osposobite dete da ostane samo.

Naravno, jedan broj roditelja zaista nema nikakvog izbora. Ko su oni? To su oni roditelji koji nemaju babu ili dedu u blizini, nemaju starije dete , nemaju pouzdanu komšinicu, ni novca da plate ženu za pomoć, a u svoje dete nikako ne mogu imati poverenja jer treba da priznaju da je izuzetno nezrelo, nesamostalno i neodgovorno. Ako svoje dete smatrate živim i nestašnim, ono može ostati samo kod kuće, samo vi treba da prebrodite strah. Ali ako za njega kažete da je, kako sam to malo pre rekla, izuzetno nezrelo, nesamostalno i neodgovorno, onda je to stvarno problem.

Ozbiljan problem kojim se treba ozbiljno baviti. Za njih, ali samo za njih, je produženi boravak najbolje rešenje. Za sve ostale, koji imaju neku od ovih alternativa, od srca im preporučujem da se za nju opredele, da čuvaju svoje dete od savremenih uslova života, brzine, jurnjave, stresa, institucija, pojačanog uticaja vršnjaka itd. jer nemaju ništa vrednije u životima od ljubavi prema tom divnom malom biću koje im je povereno na staranje.

Biljana Grbović
Radujem se kad pomažem!

Komentar 6

  1. novopecena mama
    April 19, 2018

    O.O
    pa nije se valjda toliko situacija promenila 🙁
    Meni je to jako lep period zivota,
    da li je to do nase uciteljice Suncice, ili skole sa lepim dvoristem,
    Ali ja sam ne samo sa svojim razredom ostajala, nego i sa bratom dogodine (kod nas je boravak samo u prvom razredu) i bilo mi je super da upoznam i njegovo drustvo! Izgleda sam imala srece 🙂

    1. Biljana Grbović
      May 3, 2018

      Drago mi je kada čujem da je nekome bilo lepo u boravku. Verovatno je mnogo do vaše učiteljice Sunčice, koje se tako rado sećate. Sjajno je što ste imali sreće!

  2. Vita
    June 16, 2018

    Velika većina dece koju ja znam zaista ne voli produženi boravak, tako da verujem da ima puno istine u Bojaninim rečima. Jedino se ne slažem za učiteljice, obično tamo radi neko ko je pred penzijom pa ne želi da uzima novu generaciju, ili mlade učiteljice koje uglavnom rade na zamenama dok neko ne ode u penziju pa se steknu uslovi da dobiju razred. Nisu te učiteljice loše, ali nije lako da gomilom dece iz različitih odeljenja i uzrasta (u školi mog deteta je boravak do četvrtog, s tim što četvrtaci uglavnom ne idu jer su već veliki).

    1. Biljana Grbović
      June 16, 2018

      Poštovana Vita, hvala vam što ste napomenuli i tu opciju. Tačno je tako kako kažete, često su tamo i učiteljice pred penziom ili mlade učiteljice. Odlično ste dopunili tekst:)
      I samo da napomenem, zovem se Biljana, ne Bojana. Slično je vrlo, pa se lako zameni.
      Srdačan pozdrav!

  3. Jelena
    September 26, 2018

    Ovo je sjajan tekst. I srećna sam što podržava moje mišljenje, baš sada kada treba doneti ovu važnu odluku- boravak da ili ne! Hvala Vam Biljana na iskrenosti i toliko saosećajnosti prema deci, i toliko toplih saveta za nas, današnje roditelje…( današnje, namerno to kažem, opisane sa potpunom istinom). Hvala Vam

    1. Biljana Grbović
      September 27, 2018

      Hvala vam Jelena! Drago mi je da pomažem prilikom donošenja odluka!

Napiši komentar