fbpx
kažnjavanje

Značaj kažnjavanja

Kazne su u savremenom društvu, na moju veliku žalost, potpuno neopravdano ozloglašene. Smatra se da roditelji koji često kažnjavaju svoju decu spadaju u prestroge, neobrazovane i sirove ljude koji to rade zbog sopstvenih frustracija. Ovakvo razmišljanje u modi je od kada su mediji počeli da oblikuju naš način razmišljanja. Zapadnjačka psihološka literatura je širom otvorila vrata sistemu vaspitanja u kojem se deca ne kažnjavaju, nego se deci objašnjava šta nije u redu, sa njima se razgovara i pregovara.

Ovakav način razmišljanja je uredu kada dete prvi put, iz neznanja, postupi neadekvatno. Naravno da mu je tada potrebno pomoći da bolje razume situaciju. Tada je tačno da treba objašnjavati i razgovarati. Ali šta je sa svim onim situacijama u kojem dete nedvosmisleno zna kako je ispravno da postupi, a ono to ne uradi, odnosno otvoreno prekrši pravilo? Tada ne postoji ni jedan drugi adekvatan postupak, osim kazne!

Ova rečenica istovremeno zvuči i kao sasvim obična i kao revolucionarna. Obična je kada stvari posmatramo zdravom logikom. Dete je prekršilo pravilo, sledi mu kazna. Jasno! Međutim, u savremenom javnom mnjenju, ovakve rečenice u kojima se kaže da je kazna najbolji mogući odgovor odraslog na neka neprihvatljiva ponašanja od strane deteta, smatra se ravno divljaštvu. Zašto? Svi želimo da nas smatraju sofisticiranom, velikodušnom osobom, punom razumevanja za dečiji uzrast i potrebe. Želimo da se prikazujemo kao napredne, smirene i potpuno neagresivne osobe koje sve obavljaju u belim rukavicama.

Da li smo svesni da roditelj koji stvarno voli mora biti spreman da odigra i ulogu negativca kada je to potrebno? Ta uloga nikom nije mila, ali sada nismo u pitanju mi i naše potrebe, već potrebe deteta, a dečije potrebe su neosporno čvrste granice.

Najbolja ilustracija gore navedenog je situacija u našim osnovnim školama. Nikako ne spadam u one koji žale zbog ukidanja packi po rukama, daleko od toga. Drago mi je što je u školama potpuno zabranjeno fizičko kažnjavanje dece. Međutim, nama to nije bilo dovoljno. U želji da se pokažemo još usaglašeniji sa ,, savremenim tokovima” mi smo sve oblike kažnjavanja u školama ukinuli.

Naime, prosvetni radnici danas nemaju pravo ni na jednu vrstu kazne. Zabranjeno im je da decu kazne lošom ocenom (što ima svoju logiku, jer ponašanje nije merilo znanja), zabranjeno im je da ih izbace sa časa (što je takođe potpuno u redu, jer gde će ta deca biti kada nisu na času i ko je za to vreme za njih odgovoran), ne smeju da ih oteraju u ćošak, ne smeju da ih izoluju ( što takođe opravdavam), a ocena iz vladanja nema gde da se upiše, a i da ima, vladanje se ne računa u prosek, te ona nema nikakvu težinu tj. predstavlja mrtvo slovo na papiru. Dakle, naš nastavnik je ostao bez svih starih načina kažnjavanja, a da nisu ponuđene nove adekvatne zamene. U suštini on je sada potpuno razoružan!

Nema propisan i legalan način da odgovori drskom kršenju pravila od strane dece. Zbog toga je situacija u školama ovako tužna. Smatram da je to vodeći uzrok nediscipline. Čitav sistem se oslanja na sposobnost odraslih da uspostave prirodan autoritet nad decom, što jeste idealna slika, ali koliko je takvih odraslih? A čak i da su svi takvi, bez jasnog sistema sankcionisanja negativnog ponašanja, praktično je nemoguće održavati disciplinu.

Učenici su prvi ti koji žude za ovim čvrstim sistemom kazni. Oni se prosto nadaju da će ružno ponašanje pojedinih učenika u školama biti sankcionisano i oni su u određivanju tih sankcija mnogo strožiji nego mi odrasli. Zašto? Iz njihove pozicije najlakše je zaključiti koliko su kazne potrebne. Oni veruju da bi takvim postupkom mnoge stvari brzo došle na svoje mesto. I u pravu su.

Dakle, kazne nikako nisu same po sebi loša stvar. One mogu biti preterane, nepotrebne, grube, ali mogu biti i korisne, pravične, adekvatne i veoma učinkovite.

Ono što je izuzetno važno, to je da na kaznu nikako ne treba gledati kao na sistem osvete. Onda one postaju nasilje. To jeste primitivan i surov način razmišljanja.

Kazne treba doživljavati kao sredstva za napredak. Kada se unapred zna koja kazna je predviđena za koju vrstu negativnog ponašanja, deca imaju mogućnost izbora. Dakle oni preuzimaju odgovornost, odluka je njihova. Ovaj sistem im omogućava da manje lutaju ili da se kraće zadržavaju na stranputicama. Čvrsto ih usmerava i vraća na pravi put, što je ustvari i jedna od osnovnih potreba dece i mladih.

Više o Pravilnom kažnjavanju možete pročitati u besplatnom priručniku koji se nalazi ispod teksta.

Radujem se kad pomažem,

Biljana Grbović

priručnik naslovna strana

Kako pravilno kažnjavati?

Za trajne promene u ponašanju vašeg deteta nisu dovoljne samo kazne, ali su one veoma često neophodan element.


Prijavite se i preuzmite kratak priručnik o pravilnom načinu kažnjavanja. 

Napiši komentar